Kažu da brod nije napravljen da stoji. Poenta njegovog stvaranja je da se otisne i zaplovi. Da otkrije svet.
Tako je i sa ljudima. Nismo stvoreni da tapkamo u mestu. Nismo odgajani da ne radimo ono što srcu prija. Nismo na ovom svetu u prolazu.
Ako ne ostavimo neki trag onda se nije imalo rašta i roditi.
Nije trag vredjanje drugih. Niti je trag svadja zbog imovine. Ponajmanje je trag samoživost i bahatost.
Ako sutra na pomen našeg imena nekome ne zasuzi oko sve je džabe. I manite se strahova šta će reći selo ili komšija pored.
Zaboravite na njih.
Idite do ogledala. Šta vidite? Srećne oči ili tužne? Ukoliko u njima nema sjaja šta vam je?
Gde ste sebe na putu zaboravili. Gde ste zapeli.
Voleli smo i patili pa šta? Bili ostavljeni i ostavljali. Pa šta!
Bez mixa suza i smeha nema života.
Zatvorim oči tako ponekad i vratim sebe u dane kada sam brinula zbog pokidanog kaiša na sandali, na to da li će me pozvati jedan Saša, u petom razredu osnovne, da pečemo kukuruz kod njegove babe.
Na maline iza ujakove kuće. Na drvo sa kog me deda jedva skinuo.
Svi smo porasli i lagano otisnuli svako na svoju stranu. Učili na greškama, plakali zbog gluposti i sazrevali.
I danas, nakon svega, u meni i dalje jedan devojčurak luduje. Natera me da budem impulsivna, da jedem prstima, da se smejem glasno i da ljubim jako da puca.
A vala neka. Dva života nemam.
Zato ljubite koga vam duša želi, ne budite moralisti, ne osudjujte. Ne upirite prstom jer su nas mame davno naučile da se to ne radi.
Otisnite jedra i zaplovite. Prvo istražite sebe, volite sebe a onda će vas i drugi voleti. Mislite da je teško? Samo ako vi nemate snage jeste. Ne postoji neosvojiva tvrdjava već su loši osvajači.
Dobar vam vetar bio uvek.
🦋 SuziSju 🦋 