Eh taj slog, glave će ti doći – reče razredna iz srpskog Radmila.
Sastav fantastičan ali sam ti dala 4-ku da naučiš ovo.
Sećam se svega ovoga kao da je juče bilo. A šta da radim. Moj temperament i kada krenem sa pisanjem ne razmišljam mnogo o podeli reči na slogove. Znala je ona to sve i znala je da ću se uvek prva javiti nakon zadate lektire kao što su znali i drugovi iz odeljenja.
Ko se javlja? Ja, naravno. Pola njih nije pročitalo knjigu i po dogovoru spašavam ih tako što ću odugovlačiti. Razredna bi se obično nasmejala i odmahnula rukom. Ajde da te čujem. Šta ti je ovde bilo zanimljivo?
Izmedju ostalog rečenica: Tamo gde vojska prodje ne niče ništa ali niču djeca.
Uvek sam znala da izvučem nešto zanimljivo i o tome da 45 min pričam da ne bi pitala više nikoga.
Volela je ona mene jer sam se uvek bunila za prava nas djaka i što sam uvek branila slabije. Bila sam joj draga. Na času fizike sam dobila dve jedinice, pored dve 5-ice, jer sam drugu Zokiju šaputala odgovore. I neka sam. Dobio je 2-ku a ja na dopunsku namerno i tamo znala sve. Zaključila mi je 4-ku ali mi nije bilo važno. Zoki je bio miran, tih i nenametljiv. Otac mu je preminuo a majka je radila kao čistačica. Dolazio je u dva ista džempera tokom cele zime, dva ista duksa ili sve majice. Eskurzije nikada nije plaćao a svi smo mu pomagali koliko smo mogli. Upravo zbog toga mi nije bilo žao tih jedinica.
“Rekla mi je profesorka fizike šta si uradila i sve znam. Ajde da popunjavaš knjižice jer lepo pišeš.”
Nasmejala sam se a ona je samo vrtela glavom. Neopravdane sam smanjivala drugima i ludela je od mene ponekad. Opet si odlična? Jesam 😁
Ko li tebe daje te petice? Cccc 😁
Volela sam i umela da pronadjem u svakoj knjizi nešto što bi zapisala.
Tako sam poslednjeg časa u četvrtoj godini napisala na tabli jednu od najlepših rečenica.
“Nikada se više nećemo sresti svi mi koji se sada rastajemo ali ovo malo Sunca što smo ga jedno drugome dali, niko nam više ne može uzeti’ – Lelejska gora (Mihajlo Lalić).
Ušla je razredna, mi smo stajali, pročitala, pogledala u mene i po prvi put za četiri godine pokazala emociju. A i mi sa njom. Kroz suzne oči mi je pokazala kao da me grdi.
To smo zapisali svi i mislim da niko iz razreda nije zabpravio. Vreme nas je nakon toga odvelo na razne strane. I ovo je samo mrvica onoga što se dešavalo.
Zahvalna sam joj na onoj 4-ci zbog sloga jer i dan danas pamtim razlog.
Čudno, kada pišem obavezno se setim njenih reči. Kao da mi je na ramenu i prati sve što moja ruka radi.
Ako je neko išao u Prvu ekonomsku školu u Beogradu verujem da je se seća.
Ovim te razredna čuvam od zaborava.
Za jednu Radmilu 💓
🦋 SuziSju 🦋 