Danas sam sebe zamislila kod komšinice Ruže koja je volela da dodjem i prošetam sa njom po dvorištu. Imala sam 7 godina i uvek me privlačio miris kolača sa višnjama. Moja majka nije imala vremena da pravi ali je zato teta Ruža uživala u tome.
Sećam se metalne kapije i reda raznih boja ruža, dok ne dodjem do verande. A tamo stakleni bokal sa sokom od višnje i dve prevrnute čaše. Kad god sam imala vremena samo odem do nje. Nije mi bilo teško da slušam o cveću, o ćerki koja ne dolazi, o mužu koji više nije živ.
Umela je ponekad da mi kaže: Mnogo si bre nemirna i pričaš kao navijena… ali me je volela. I onda sipanje soka iz bokala i parče kolača koje je uvek ukrasila šećerom u prahu.
U kuću sam retko ulazila jer je veranda bila divna.
Ne znam koliko puta mi je ispričala priču o ružama ali sam je uvek uredno saslušala. I najviše je volela šarene pa mi ih je uvek davala po tri da odnesem majci.
Jednog dana je otac rekao sa osmehom da smo dobili stan i da je vreme da odemo.
Umesto da se radujem ja sam plakala. Prvo jer neću videti teta Ružu, njen bokal i kolač. Što neću više slušati priče koje su njoj, sada shvatam, značile sve.
Napravila mi je i malu ljuljašku od debelog kanapa i stavila ćebe da me ne žulja dok sedim.
Za teta Ružu ❤️
🦋 SuziSju 🦋 