Poželi me 🌹

Taj covek nikada nije odustao od mene. Znala sam, prolazi ponoć i sa nestrpljenjem zagledana u telefon ocekujem ono malo pisance sa njegovim imenom na ekranu.

Svaka noć, ista poruka, sve jača emocija – „Poželeo sam te i noćas, čisto da znaš.“

Pravila sam se hladna, nedostižna, ponosita.

Želela sam videti da li je nekome na ovom svetu zaista istinski do mene stalo, da li i ja ljubav nakon svega zaslužujem, bar ono malo, nakon svega, bilo bi mi dovoljno. Ludela sam za njom. Tražila je u filmovima, serijama, kojekavim knjigama, citatima. Tražila je u njemu ali sem izgovora i bola dobila ništa nisam. Dobro, jesam, lekciju, koja mi je danas zlata vredna, lekciju koju stavljam ispred svega. On se pojavio slučajno. Kao kiša u sred leta, kao da ga je Bog poslao da ispravlja tudje greške. Iz njega ljubav govori a ja se plašim da se predam i ako sam ubedjena da sa njim ne može da se meri ni jedan. Nisam upoznala sličnog njemu. Toliko je drugaciji od danasnjeg sveta bio. Nekom čudnom, neiskvarenom dušom je ovom zemljom hodao. Mesecima mi piše, nikad priznala njemu nisam ali svako veče tako zna da ulepša. Lepše sanjam, kao kornjača iz onog dosadnog oklopa konačno izašla. Sećam se, jedne večeri, par minuta pre ponoći rešila da ga prekinem agoniju izmedju nas dvoje. Da ovaj gard spustim, nečemu lepom da se predam. Poslala sam mu: „Poželi me i noćas. Jednom ću ti se desiti. Obećavam.“ Na odgovor gotovo da sam par sekundi čekala – „Znam ja to. Ali ti ne znaš koliko bi nam ove noći zahvalne bile da imaju nas. Dve budale koje se ne plaše da vole. Dve budale koje slične na svetu ne postoje.“

Maksimilijan S.

#putujucipisac