Vreme je kad sam kao mala sa svojim dedom, pred seoski vašar Prokopovdan, volela da idem u nabavku u zadrugu.
Eh, kako su to bila lepa vremena ljudi moji.
I od svih unučića ja sam se gurala da pomognem.
Toliko sam mu bila dosadna da je samo odmahivao rukom
dok je uzimao gajbice praznih flaša i stavljao u ona metalna kolica sa jednim točkom.
Uvek je govorio: Vi Beogradjani ccccc….
A do zadruge (prodavnice jel) sam ga toliko zapitkivala šta će da mi kupi.
Neopisiva radost je bila ulazak u zadrugu.
Kupili bismo sve što je trebalo i obavezno sokić na slamčicu i čokoladicu i one cigareta žvake.
Onda povratak kući i pakovanje pića u podrum ispod kuće.
Naravno da nisam prestajala da pričam i obavezno sam morala da popijem flašicu žutog soka.
Moj deda Lala nas je 21.07. svake godine okupio na terasi i svakom unuku dao malo para.
Iako je glumio da je srca kamenog bio je jedna dobra duša, jedan vredan čovek pun ljubavi.
A tek kad mi je baka preminula videla sam koliko je voleo.
I nije tačno da vreme leči sve, možda samo umanji količinu tuge jer sam sad, sa ovoliko godina, svesna da sam u toj zadruzi, u tom podrumu i na toj terasi bila tako bezbrižna.
Za mog deda Lalu 💙
🦋 SuziSju 🦋 