Kažu da su oči ogledalo duše. Ruke su onda njen izlog. Čime dodirnuti voljeno biće? Mislima. Dahom. Usnama. Očima. Rukama. Kada se te iste ruke nežno poput leptira spuste na naše lice ne postoji ništa lepše.
Mnogo toga se tim rukama i dodirom može reći. Ako je dodir mlak takav je i čovek čije su. Kada nas dodirnu ruke jake odmah odmah znamo da iza njih stoji osoba sa otkucajima srca.
Danas mi se kroz misli provlače slike ruku svih onih koji su mi važni. Onih koji više nisu sa mnom, one koje nisam dugo videla a čija lica nosim u sećanju.
I nisu sve ruke one koje pružaju dobro i dodiruju sa dušom. Prolaze mi kroz misli i jake ruke moje razredne Radmile od kojih sam dobila šamar. Zasluženo.
Moj jezik i tvrdoglavost a njen strah na eskurziji jer smo nas pet otišle a da se ne javimo.
Setim se i ruku moga oca, mog dede, moje majke, bake, ćerke, bivšeg muža i svih muškaraca koji su bili deo mog života do sada.
Nekako su me uvek raznežile ispucale ruke moje bake. Oniže ženice pune ljubavi sa rukama koje su mnogo stvarale i decu hranile.
U rukama spavaju naše slike. Njima se stvara ali i razara. Babica rukama pomaže bebi da dodje na svet.
Tim istim rukama kod lošeg čoveka se može i život uzeti.
Kako god….rukama se molimo, rukama se borimo, hranimo, pišemo, brišemo suze. Njih stavljamo na srce kada volimo ili na mesta gde nas nešto boli.
Ruke su one kojima dodirujemo svet.
🦋 SuziSju 🦋 