Šetam pse uveče duže i u blizini imamo tri klupe gde sede stariji ljudi. Jedan dekica je uvek sedeo u odelu, sa kačketom i štapom u ruci. Nisam mu znala ime ali mu se uvek javim a on se nasmeši i uzvrati. Divan čovek sa setom u očima. Sinoć saznam da je preminuo.
Nikada se nije desilo da mu se ne osmehnem a da on ne uzvrati. I suza mi krenula jer je njegov sin u Kanadi a on uvek sam a gospodin. Nije bio u grupu deda koji mrze ceo svet (čast pojedincima) i voleo je da se osami. Par puta smo popričali kratko, uglavnom je pitao za pse i pomazio ih a one srećne.
Nisu svi ljudi isti i to je odlično.
Navikla sam na njega i taj uljudni osmeh. Volim ljude koje godine nisu učinile tužnim i zlim. A verujte mi da ih ima.
Počivaj u miru dobri čoveče.
🦋 SuziSju 🦋 