Nisam imuna na dobrotu, na lepu reč, na zagrljaj iz duše. Nisam zaboravila ni ruke koje su me grlile i mazile po kosi. Mnogo toga pamtim a mnogo toga sam i zaboravila, namerno.
Povremeno me neke slike vrate u dane kada sam bila baš srećna i uvek je tamo neki devojčurak bezbrižni.
Jedna crnokosa neumorna klinka koja je živela za sedeljke pored vatre leti u selu. Za pečeni kukuruz, za bostan u njivi, za breskve koje se jedu na stepenicama dok curi niz ruke. Koja je u novim sandalama preskakala ogradu i pokidala kaiš na njima, da bi uzela od komšije maline. . Jer ta ista mržnja bi mi trovala dušu a meni to ne treba. Sve što mi treba su ruke koje mi sklanjaju kosu, pogled koji me miluje i rečenica: Ne brini. Dosta.
🦋 SuziSju 🦋 