Čekanje 🥂

Celog života nešto čekam. I na kraju zaboravim šta čekam. Sačekala sam pre par godina sebe i to je imalo smisla. Svako jutro mi donosi isto pitanje: Šta sada? Shvatila sam odavno da sam sama ali čekam i dalje. U ljudima, oblacima, gradovima tražim razlog mog čekanja.
Trenutno čekam dan kada ću videti svoju decu. Onda sesti u avion i vratiti. Pa opet čekati, a živeti kao da je sve ok. U neku ruku i jeste ali ja i dalje čekam.
Taj osećaj nade me drži da ne potonem. Ponekad mi minut traje predugo, ponekad proleti.
Čekam i tebe. Da, da… nekog tebe da mi kažeš da si tu. Da ne čekam više rame na kome ću se isplakati kada mi nije dan. Možda ću se tada i razočarati? Možda nije sve tako svetlucavo kako zamišljam. Kako god, udahnula bih i opet stala u red da čekam. Jer ako bih izgubila tu želju i volju da se ujutru osmehnem, džabe je sve.