Pre nekih 12 god, vraćajući se iz Svedske, sednem pored prolaza a u redu do mene čovek sam. Ubrzo krene priča i pošto nisam fan aviona bilo mi je drago da će mi tih 2,5 sata proći u priči. Malo engleski, svedski par rečenica i on me zamolio da pričamo na srpskom.
Ispostavilo se da je on potpuno slep i da je krenuo u Srbiju/Beograd da radi u centru za rehabilitaciju na dve godine. Inače je Svedjanin a srpski govori kao maternji.
Pričao mi je o svom životu, o svojoj ženi i sinu od 2 godine koga nikada neće videti ali ga poznaje po mirisu.
Meni krenule suze dok je govorio ali nas je stjuardesa prekinula i ponudila nešto da popijemo. On je poručio viski i pružio mi ruku da uzmem novac i platim. Nastavili smo priču i on mi je rekao: Osetio sam tvoj uzdah ali nemoj da si tužna jer sam ja slep odavno.
Priče su se lagano nizale, ja sam ga slušala i upijala svaku reč. Govorila sam o svom životu, o svemu što mene muči, o svom detetu, mužu tada. Od potpunog neznanca sam upijala neku snagu jer je on slep seo u avion i uputio na rad od 2 godine. Nije pao u očaj jer ne vidi.
A onda je rekao: Sad bih malo zaspao ali se ne plaši jer spavam a oči su mi otvorene. Odspavao je kratko a ja sam razmišljala i razmišljala i divila se hrabrosti neznanca pored mene. Kada se probudio nasmejao se i rekao: Izvini, ja sam Lars…. a ti? Ja sam Suzana drago mi je.
Taj let mi je promenio neke poglede na život. Sasvim neočekivano mi je neko, koga nikada više nisam videla, pomogao mnogo. A i ja njemu. Odbio je da priča na engleskom ili svedskom i učio je i tada… dok je leteo ka novom poslu u nepoznat grad i drzavu 🙏❤️
🦋 SuziSju 🦋 