Bezimena 💝

Zovite me tako a ova žena koja piše mi je dala ime ali je tajna.

Rodjena sam u podrumu i znam da nas je majka nosila tamo vamo ne bi li nas spasila. Troje njih nije ali smo nas dve sestrice preživele. Majka nije. Sakrivale smo se i tražile mrvice hrane. Nešto i pronalazile ali smo obično zaspale gladne. Kažu da se mačka snadje, da luta, da je radoznala. Jeste tako ali mnogo toga nas je plašilo. Psi koji su prolazili, ljudi kojima smo smetalo. Deca su nas nosila a niko da nas odnese u topli dom. Davali su nam hranu, mrvice ali smo bile zahvalne.

Obližnji podrum nam je bio dom. Tople dečije ruke su nas malo mazile i mi smo prele kao dva traktora. Noć je bila najgora. Mnogo zvukova, vetar i odvratna kiša. Dani su nekako i prolazili ali noć….nikako da ode. I onda novo jutro i nova nada.

Sestra je otišla jedno jutro pre mene. Nije se više vratila. Videla sam je posle. Ležala je na ulici….nije se pomerala.

Ostala sam sama.

Hranila me jedna žena, njena ćerka….jedna baka.

Uspele su i dom da mi naprave. I uživala sam.

Godine su prolazile. Ljudi se odsele, neki dosele i opet se upoznajem sa mirisima novim.

A onda jednog dana u naš kraj stiže čovek koji je stalno vikao na pse, na nas mačke, na druge ljude.

Nije mi se svideo. Nisam ni ja njemu.

Ne znam zašto.

Udario me je jako jednim štapom iznenada. Nisam mu ništa radila. Žena koja me je hranila odvela me kod nekog čike koji me je mazio i stavio na neki metalni sto.

Videla sam kako žena plače i osetila ruke koje me maze. Nešto mi je pričala, plakala…prepoznajem ja to. Stavila mi je glavu na njenu ruku. Pogledala sam je, gledala je i ona mene.

Oprosti – kaže. A šta da ti oprostim kada si me uvek volela. I znam, da me sada drži dok odlazim da ne budem sama.

Opraštam i onom čoveku sve. Proletele su mi slike majke, braće i sestara. Zaspala sam. Voljena.