Moja baba Mirka, beše oniža rastom sa obraščićima koje sam volela da štipnem. Ruke vazda u nekoj vodi, ispucale ali je pravila najbolji hleb sa njima. A dok se pušio, namaže mast i alevu papriku i ajd na užinu.
Tim istim hrapavim rukama mi je mazila kosu i govorila kako zna da joj buči glava od mene. “Dete moje, pričaš da te baba ne mož’ razume.”
Odlazila je u polje na rad sa dedom i majkom a ja sam jedva čekala da majka dodje po ručak.
Onda u onu pletenu krošnju stavimo kotlajče (metalno malo čudo sa poklopcem), hleb, vodu, krastavac iseckan, sirce i pravac njiva. Bila sam srećna što pomažem.
Nikada nisam čula da se žali a naporno je radila.
Izgubila je ćerku od šarlaha koja je imala 6 godina a opet je nisam videla nikada ljutu. Valjda su deda i ona očvrsnuli srce i živeli za tri ćerke.
U obližnjoj maloj crkvi su donirali deo potrebnih stvari a na samom ulazu je stajalo platno izvezeno sa ružama i imenom Evica.
Moje tetke koju nikada nisam upoznala.
Onim istim ispucalim rukama je pravila najbolji sir, pite, pogače iz crepulju (ispod sača), ajvar, spržu.
Moja baba Mirka je imala teško detinjstvo, pre bih rekla pretužno. Njen otac je oterao od brata i nje majku i oženio mladju ženu.
Čuveni deda Pule. Nije tu sreću našao.
Ponekad u sebi prepoznam deo nje. Tu hrabrost i jačinu. Ne pamtim joj bore jer ih nije ni imala. Samo pamtim mile oči, ruke hrapave i maženje po kosi.
Kada je ona umrla deda je plakao kao dete i danima govorio: Ode moj drug, ode moja snaga.
Eh da mi je da mi još jednom iseče hleb i da osetim miris detinjstva i sela. Moja baba Mirka ❤️
🦋 SuziSju 🦋 